Make your own free website on Tripod.com

 

 

MIRKO DjORDjEVIC, esejista

Svetosavlje nista ne znaci 
 
   Mirko Djordjevic, esejista i prevodilac iz Beograda, objavio je do sada pet knjiga eseja iz oblasti knjizevnosti, religije, filozofije i politike. Tragajuci za davno zaboravljenom i zatamnjenom argumentacijom na ovdasnjem intelektualnom prostoru ovaj autor kriticki preispituje i razara ustaljene istorijske i kvazinaucne sablone, podvrgavajuci sumnji kljucne tacke tradicije i velike segmente kulturno-istorijskog kontinuiteta. Djordjevic je i prevodilac preko trideset knjiga sa francuskog i ruskog. Razgovor sa gospodinom Djordjevicem zapoceli smo o veoma zaostrenom pitanju crkvenih odnosa u okviru nacionalnih i drzavnih pitanja izmedju Srbije i Crne Gore. 
   DjORDjEVIC: Mislim da fatalnu ulogu u tome igraju kljucne nacionalne institucije. U Crnoj Gori na jednoj strani postoje ljudi koji u vezi sa Crnogorskom autokefalnom crkvom tvrde: svako svetosavlje i nemanjicki period - to je bila imperijalisticka ideologija osvajanja, cega je u srednjem veku bilo. S druge strane, struja oko mitropolita Amfilohija namece agresivno svetosavlje, koje je velikodrzavna ideologija i to opet nece dati rezultate. Ako bismo kulturoloski posmatrali sv. Savu u vremenu i prostoru i druge licnosti iz istorije, cini mi se da bismo nasli pravi odgovor. Dokle god mi budemo koristili u kljucu ideoloske potrebe dobijacemo floskule kakva je - svetosavlje, koje - po mom dubokom uverenju i nakon mojih istrazivanja - zapravo nista i ne znaci. Crkva je, dakle, bolno pitanje. Mislim da ne grese mnogo neki svetski komentatori koji tvrde da ce se stvari u Crnoj Gori prelamati kod dva pitanja - armije i crkve. Sad se oni pitaju: ajde de armija, ali kako sad i oko crkve?  Upravo tako, stvari su dosle dotle da se jedan takav model, koji se nudi u okviru velikodrzavne ideologije ne moze prihvatiti ni u crkvenom vidu. Tu se sada dogadja nesto sto bih ja nazvao osveta istorije, svima nam se istorija sveti. Kad je sv. Sava otisao u Nikeju 1219. godine, on se na isti nacin, sa istim razlozima, izborio za autokefalnost Srpske crkve, u ime kojih  je danas traze Makedonci i Crnogorci. 
   MONITOR: Upravo oko pojma autokefalnosti postoje veliki nesporazumi. 
   DjORDjEVIC: Na pravoslavnom istoku vlada pravilo - jedna drzava jedna crkva. Danasnja SPC se zbunila oko toga, ali to je pokojni patrijarh German dobro razumeo i ponudio formulu Makedoncima - vi Makedonci dok smo zajedno u jednoj drzavi ne mozete imati samostalnu crkvu; onoga momenta kad se Jugoslavija raspadne i kad Makedonija postane samostalna drzava vi cete imati samostalnu, autokefalnu crkvu. Medjutim, nije problem u tome, vec sto se od crkvenog jedinstva i nejedinstva pravi opasna politicka ideologija. Prvo, autokefalnost sama po sebi nije nikakav sakralni pojam, to uopste nije dogmatsko pitanje, autokefalnost je stvar organizacije crkve, uredjenja, ustrojstva crkve u jednoj drzavi, u jednoj zajednici, u okviru njene jurisdikcije, i sasvim je normalno da svaka drzava ima svoju crkvu na Istoku. Medjutim, od autokefalnosti kod nas se pravi dogmatsko pitanje, a ono to nije Zato, kad nekome treba, dakle, mogu da postoje dve pravoslavne crkve i da one budu u kanonskome jedinstvu, ako su doista pravoslavne i ako imaju vernike u sebi. Cini mi se da je trenutno u igri oko autokefalnosti i antiautokefalnosti ljuta politicka borba. Ne treba SPC da nastupa sa ideologijom svetosavlja nego treba da nastupa sa temeljnim hriscanskim vrednostima, istinom. Svetosavlje je dobilo vec istorijsku konotaciju jedne takve politike, da je neupotrebljivo vise u tim odnosima. Cini mi se opet da druga strana isuvise na tome insistira i ona ulece u politicku borbu i mozda je rano da se iz toga izvlace zakljucci, ali odgovornost pada na inteligenciju, koja bi trebalo kriticki da sudi i sa jedne visine temeljnih evropskih proverenih vrednosti, a ne samo u okviru nasih vecnih zadjevica i politickih sukoba.
   MONITOR: Autokefalnost, dakle, pravoslavnih crkava bila je jedan od faktora nacionalno-drzavne integracije. U tom smislu su mnogi istoricari i crkveni istoricari dokazali autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve, koja je bila u skladu sa kontinuitetom samostalnosti crnogorske drzave?
   DjORDjEVIC: Sto se tice autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve, ona je u odredjenim periodima imala glavu, dakle bila autokefalna i to je cinjenica koja se osporiti ne moze. Na kraju krajeva zasto bi to delovalo tako skandalozno. Kad posmatramo crkvu u Austrougarskoj imperiji, SPC, koja je u Karlovcima imala patrijarha, dakle, autokefalnost je postojala i cini mi se da istoricari ne bi trebalo da se spore o tome. Problem je u tome kako stvari danas postaviti. Problem je davno resen, Crnogorska pravoslavna crkva je de facto bila autokefalna i ona je 1918. godine, kao takva ukinuta, kao sto je ukinuta Mitropolija karlovacka i stvorena u jednoj drzavi jedna crkva. Mi danas mozemo o tome razlicito suditi, ali ja se vracam na to da oblici organizacije nisu bitni niti su primarni, primarno je kanonsko jedinstvo. Mi ne znamo sutra koji ce biti oblici organizovanja crkve, niko od nas ne zna koji ce sutra biti oblici crkve kod promenjene drzavne strukture. Ako se Crna Gora potpuno osamostali kao drzava ona ce po logici stvari nastaviti svoju autokefalnost, imati autokefalnu crkvu za vernike. To ne znaci da treba potiskivati Srpsku crkvu jer ona logicno moze da postoji i da ima svoju jurisdikciju na tom terenu. Ja se bojim, s obzirom na nas mentalitet, na nasu neprevladanu mitsku svest i na jednopartijske strukture koje vladaju da se crkveno pitanje u Crnoj Gori ne zaostri do pitanja prvoga reda i da se na njemu ne upale vrlo ljute varnice. Verujem, medjutim, da dijalog nije prazna rec. Ako bi mitropolit Amfilohije i poglavar Crnogorske pravoslavne crkve seli i strpljivo trazili nacine resavanja i sistem organizacije pre bi dosli do nekoga resenja, jer, ako su vernici, a jos verujem da jesu i jedan i drugi, vrlo brzo ce u tom dijalogu shvatiti da ih mnogo sta vise spaja nego sto ih razdvaja. A to je za pocetak dosta.  
   MONITOR: Jedna od kljucnih slabosti pravoslavnih crkava, a to je narocito u posljednjoj deceniji ispoljila SPC, jeste njihova vezanost uz drzavu i drzavne strukture, odnosno promjena ravnoteze ekumenske i nacionalno-crkvene svijesti u korist nacionalizma? 
   DjORDjEVIC: U toku ove decenije SPC je prezivela famozno doba filetizma, to je jedna jeres u koju je upao jedan dobar deo vladika. Tako su se na pocetku Miloseviceve decenije sretno srela dva nacionalizma - Milosevicev politicki nacionalizam i crkveni filetizam. Taj se brak izmedju trona i oltara vrlo sretno bio ostvario na pocetku, a kasnije je pukao. Pokazalo se da onaj populisticki val u pocetku nije bio u stvari val nikakvog duhovnog preporoda nego je doslo do potrage za novom nacionalnom ideologijom. Ovde se, dakle, drzava i crkva tesko odvajaju, cak i kad su de jure razdvojene i kad je to zapadna crkva iskoristila kao prednost, da se rastane od drzave kao represivne moci, crkva se na istoku tesko odvajala od drzave, ona je de jure bila odvojena od drzave, a de facto nije, prosto je bila srasla sa njenim strukturama. Danas cak imamo primere da su neke vladike SPC srasle sa strukturom jednopartijske drzave i to je jedan problem koji svakodnevno pada u oci, znate bukvalno su srasli sa postojecom nomenklaturom u koju se uklapaju, pa se vec posledice vladajuce Crno-crvene koalicije osecaju bukvalno i u crkvi i prelamaju se na crkvu.
   Vecina ljudi sa kojima ja kontaktiram veruje da se crkva nece umeti snaci ni sada ni lako odvojiti od drzave. Spadam slucajno u one optimiste koji veruju i neki znaci se javljaju, da ce SPC konacno prekinuti tu pupcanu vrpcu od trona do oltara i da ce se to dogoditi mnogo brze nego sto mi mislimo, mozda zahvaljujuci negativnom iskustvu tokom ove decenije koju je nasa crkva, mislim na vernike, provela u vavilonskom ropstvu pod Milosevicevim rezimom. On je njome manipulisao, koristio je kao jedan od stubova i odredjene strukture su pristale da budu saucesnici njegovih projekata.
 

Ljubeta LABOVIC