Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

Ispod fasade


Crna Gora i stabilnost Balkana

 

Po prirodi stvari, formiranje novih drzava redovno dovodi i do izvesnih nestabilnosti unutar medjudrzavnog, odnosno regionalnog i medjunarodnog sistema. Ali, to i nije najznacajnije. Najznacajnije je da se na vreme odgonetne prava priroda, dinamika i perspektiva ovih nestabilnosti. Ima nestabilnosti koje su zdrave, i koje na duzi rok postaju izvor novih, visih stabilnosti. I obrnuto, ima stabilnosti koje su bolesne, i koje na duzi rok postaju izvor novih i stalnih nestabilnosti. 
    Ne treba imati iluzija, izvor posthladnoratovskih balkanskih nestabilnosti najvecim delom je unutrasnji. Ipak, jedna vrsta loseg pragmatizma medjunarodne zajednice, koja isuvise cesto podrzava nekvalitetnu i kratkorocnu, na ustrb kvalitetne i dugorocne stabilnosti, sa svoje strane, negativno doprinosi produzavanju regionalne nestabilnosti. Doda li se ovome uobicajena arogancija velikih sila, posebno politika golih interesa i dvostrukih standarda, skrivena ispod retorike medjunarodnog prava, eto kompletnog sinopsisa za razumevanje dosledno-nedoslednog ponasanja medjunarodnih faktora.
    Sta posle svega? I pored izvesnih znakova napredovanja, diferenciranijeg sistema sankcija, te nesto fleksibilnijeg odnosa prema drzavnom pravu Crne Gore u poslednje vreme, utisak je, ipak, da i u slucaju Crne Gore, medjunarodna zajednica, a pre svega SAD i EU, i dalje, u vecoj meri, ponavljaju stare greske, nego sto demonstriraju sposobnost ucenja i nove elemente. Bolje nego u bilo cemu drugom, ovo se vidi u tretmanu, to jest u dosledno-nedoslednoj instrumentalizaciji SRJ. Kako drugacije, nego kao ponavljanje stare, lose realpolitike medjunarodne zajednice, protumaciti istovremeno priznavanje i nepriznavanje ove tvorevine. Priznavanje kada treba pritisnuti Crnu Goru, nepriznavanje kada treba pritisnuti rezim Slobodana Milosevica. I tako do apsurdnog i kompromitujuceg poklapanja Bila Klintona, Slobodana Milosevica i Momira Bulatovica: "SRJ bez alternative!" 
    Bez-alternativnost je i glavna mana desetogodisnjeg obrasca velikih sila. To je prva lekcija iz posthladnoratovske balkanske krize. Naglo povecavanje kompleksnosti i dinamicnosti medjunarodnog sistema, jedna je od najznacajnijih, ako ne i najznacajnija promena, koju je donela nova, posthladnoratovska era. Sa povecavanjem kompleksnosti i dinamicnosti, povecava se i broj sistemskih opcija i alternativa. Zbog toga, a ne zbog nekog slucajnog, proizvoljnog razloga, sve opcije moraju ostati otvorene, alternative ravnopravne i aktivne. U protivnom, propada se u provaliju nasilnih lomova i losih promena. 
    Losi intervencionizam je logicna konsekvenca i vrhunac ovakvog propadanja. To je i druga lekcija iz posthladnoratovske balkanske krize. Ideoloski apstraktna, lazna i represivna dilema tipa "intervencija da ili ne", koja je napala istovremeno kada i NATO SRJ, kao i svaka ideoloska dilema, zapravo, samo prikriva dvostruku gresku loseg intervencionizma medjunarodne zajednice. A ova se sastoji u tome sto se, najpre, propusti citav niz neophodnih, preventivnih i nerepresivnih politickih akcija, cija je sustina obezbedjenje nuznog spoljasnjeg, medjunarodnog okvira, uslova, garancija, pravila i standarda za resavanje unutrasnjih kriza, pa se, zatim, kada kriza vec eskalira, krene u zakasnelu, neadekvatnu, cesto i kontraproduktivnu represivnu, odnosno vojnu intervenciju.
    Tako se bez prestanka obnavlja i "catastrophic short-termism" (katastrofalna vladavina kratkog nad dugim rokom), kako je ovu manu slikovito opisao Dzon Roper, jedan od autora "Unfinished Peace". A to je i treca, sinteticka lekcija iz posthladnoratovske balkanske krize. Rak-rana medjunarodnog realkapitalizma i realpolitike velikih sila.
    Sve ove mane i lekcije dobro se vide i ovde i danas, u slucaju Crne Gore, poslednje jugoslovenske republike koja jos uvek ucestvuje u odrzavanju privida SRJ.
    U Crnoj Gori se veoma dobro zna za, jos uvek postojece, unutrasnje i spoljasnje rizike indipendizma. Crna Gora sama, u ovoj stvari, kao i u nizu drugih, jos uvek je podeljena. Druga federalna jedinica, jos uvek agresivna nacionalisticka drzava.
Medjunarodna zajednica, jos uvek ambivalentna. Ali, sve je i u stalnom pokretu, promeni. U samoj Crnoj Gori, procrnogorski politicki blok narastao je vec na oko dve trecine ukupne populacije. U Srbiji, vladajuci rezim znacajno oslabljen. Medjunarodjna zajednica, konacno, prekinula svaku podrsku ovom rezimu.
    Fiksirati se u ovakvim okolnostima za bilo koju bez-alternativnu opciju, za medjunarodnu zajednicu moglo bi da bude veoma opasno. Ne samo zbog ignorisanja prava naroda iz Povelje UN i istorijskog, odnosno drzavnog prava Crne Gore nego i zbog same regionalne odnosno medjunarodne (ne)stabilnosti. Aktiviranje crnogorskog pitanja - na kratak rok mozda i moze da dovede do odredjene, kratkotrajne i prolazne nestabilnosti.Uz postovanje svih neophodnih unutrasnjih i medjunarodnih uslova, garancija, pravila i standarda, medjutim, demokratsko referendumsko postavljanje i resavanje ovog pitanja - na duzi rok moze samo da
doprinese uspostavljanju kvalitetne i trajne stabilnosti u regionu. I obrnuto, provizorijum SRJ, na kratak rok, mozda i moze da obezbedi kakvu-takvu stabilnost, mada je i to sve vise pitanje. Ignorise li se ovim provizorijumom pravo crnogorskog naroda na samoopredeljenje i drzavno pravo Crne Gore - eto izvora novih i opasnih nestabilnosti. 
   Od Bila Klintona (SAD) niko razuman ne ocekuje da povlaci granice na Balkanu. Ali, ove granice se povlace i kada se fiksiraju protiv volje naroda. Minimum koji Crna Gora ocekuje, a koji je i u interesu trajnog regionalnog i medjunarodnog mira i stabilnosti, jeste onaj skup spoljasnjih, medjunarodnih uslova i garancija koji je neophodan da Crna Gora sama, bez spoljasnje prisile, slobodno i demokratski, resi svoje glavno unutrasnje pitanje.

 

 Milan POPOVIC (Monitor, 01.10.99.)