Make your own free website on Tripod.com

 

 

Feral Tribjun Broj 731 - 20. rujna 1999.

PERO S ONOGA SVETA

OTADŽBINA MATERINA

Ta dečurlija, ovogodišnji đaci-prvaci, prva je srpska generacija koja je čitav svoj život (ej, sedam godina) provela pod nezasluženim, nepravednim, ničim izazvanim i zločinačkim sankcijama. Klinci i klinceze svoj školski život započeli su s prirodnim, lično doživljenim iskustvom da je rat normalno stanje stvari, da je zemlja u kojoj prvak živi najhrabrija na svetu, čemu će dete, čim poraste i bude sposobno da nosi pušku, dati svoj pucački doprinos, nije valjda došlo ono mondijalističko vreme za kompjutere i CD-romove, ma kakvi, srećom, učićemo ih da se za domovinu gine, ko dvaput umre taj je heroj, ko umre pet puta dobiće komplet lego-kocki, svaka prava domoljubna majka jedva čeka da joj mezimca vrate u zatvorenom vojničkom sanduku, ko da odbije vojnički govor i zastavu koju smo oteli od Šiptara?

Piše: Petar LUKOVIĆ

Saznanje da su nedavno u školske klupe seli novi đaci-prvaci, nije čak ni vijest; seli, pa šta, neka brzo uče prva slova da što pre mogu da čitaju Politiku i Vjesnik, šta će im latinica kad je ćirilica erotičnijih oblika, šta će im ćirilica kad latinica ima više znakova, važno je da su na prvom času čuli jugoslovensku odnosno hrvatsku himnu, stajali na nogama, učiteljica im je pokazivala gde treba držati ruku dok se sluša Pesmu Otadžbine. Da nekim slučajem, slučajno, kamo sreće, opet imam sedam godina, da sam ponovo pionir s crvenom maramom oko vrata i belom kapicom s crvenom zvezdom, dileme ne bi bilo gde bih držao ruku; uhvatiti se za niežnik dok sviraju popevku "Hej, Sloveni" najmanje je što svaki đak-prvak može da učini na svečanom početku nove školske godine.

VOJNIČKI SANDUK

Tko ne razume, reći će mu se samo: ta dečurlija koja je iz puke maloletne vizure veruje da će srpska stvarnost nestati čim zatvori oči - prva je ovdašnja generacija koja je čitav svoj život (ej, sedam godina) provela pod nezasluženim, nepravednim, ničim izazvanim i zločinačkim sankcijama. Klinci i klinceze, očešljani, umiveni, namirisani i posebno obučeni za Ovaj Najsvečaniji Dan, svoj školski život započeli su s prirodnim, lično doživljenim iskustvom da je rat normalno stanje stvari, da je uzbudljivije s tatom gledati krvavi TV "Dnevnik" nego crtane filmove, da mamina rečenica "Sine, nemam para" cenzuriše svaku potrebu za igračkama, da je sklonište samo drugo ime za igralište, da je čika-Sloba uvek naš predsednik i da je zemlja u kojoj prvak živi najhrabrija na svetu, čemu će dete, čim poraste i bude sposobno da nosi pušku, dati svoj pucački doprinos, nije valjda došlo ono mondijalističko vreme za kompjutere i CD-romove, ma kakvi, srećom, učićemo ih da se za domovinu gine, ko dvaput umre taj je heroj, ko umre pet puta dobiće komplet lego-kocki, svaka prava domoljubna majka jedva čeka da joj mezimca vrate u zatvorenom vojničkom sanduku, ko da odbije vojnički govor i zastavu koju smo oteli od Šiptara?
Ova patuljasta sanctions-generation more i plaže gleda samo na malom ekranu; za njih je inostranstvo nešto opasno, strašno, neprijateljsko - tata, zar baš sinoć čika Voja Šešelj nije lepo objasnio da on i njegovi drugovi brinu o našoj svetloj budućnosti, da nas čuvaju jer smo okruženi izdajnicima, da svi hoće da nas unište jer smo slobodoljubivi, druželjubivi, najpametniji, kad porastem jedva čekam da budem lep kao čika Nikola Poplašen; za ove sedmogodišnjake pojmovi "SPS" i "JUL" su danas ono što su Paja Patak i Miki Maus bili u vreme kad sam pod komunističkom Titovom čizmom igrao klikere po prašnjavom dvorištu Osnovne škole "IV kraljevački bataljon"; svaki petogodišnjak izdeklamovaće vam ovog časa spisak od 368 lica u Glavnom odboru Srpske radikalne stranke, svaka devojčica od četiri leta veruje da je doktorica Mirjana Marković dobra vila, svaki dvogodišnjak uzbuđen je kad 17. septembra u "Politici", na naslovnoj strani, pročita da je konačno, hvala Alahu, "usvojen program jesenje setve", svako novorođenče samo je još jedna živa cigla u zidu budućih, neprekidnih i najnormalnijih sankcija.
Šta li će đaci-prvaci čitati u svojim bukvarima? Da je one 1992. godine, kad su imali tu nesreću da se rode, formirana država u kojoj danas bezbrižno žive? Da je ta ista država, zahvaljujući mudrim diplomatskim i paravojnim potezima njenog Večnog Vođe, doživela da joj se danas ne znaju ni granice? Da je odbranila i sačuvala Kosovo? Da nikog i nigde nije napala i da se uvek samo branila? Zar još uvek ne važi preporuka Danila Ž. Markovića, nekadašnjeg ministra prosvete, koju je on (Danilo) 1993. uputio školskim direktorima: "Decu ne možemo vaspitavati u duhu kosmopolitizma, nego patriotizma i ljubavi prema otadžbini. Veliku ideologiju treba uglaviti u te male glave!".

NAPAJANJE PATRIOTIZMOM

Zato, danas, septembra 1999., srpski đaci, po ugledu na hrvatske prvake, slušaju himnu, napajaju se patriotizmom od prvog slova "S" (S - kao Slobodan; S - kao Srbija; SS - Slobodan/Srbija), uče kako da slome mrski Zapad, uče da nauče kako u svetu nema pravde, kako je majčica Rusija umorna od terorističkih akcija tamošnjih Albanaca, kako je maćeha Kina mnogo daleko, kako je čika-Fidel Kastro jedan veoma veliki div-junak, ne baš kao Slobodan, niko nije kao Slobodan, možda malkice čika-Franjo, ali neka se njemu udvaraju njegova deca, baš tata kaže kako moramo da istrpimo i ove sankcije, čim one prođu doći će druge ali će biti mnogo slabije, živećemo opet onako lijepo kao pod sankcijama iz 1994, samo da se ne ponove neprijatne sankcije iz 1992, kaže tata, mogu one iz 1998, jebano je što je spoljni zid sankcija izgrađen 1997 i nikako da sruši, možda bi bilo zgodno da poželimo istovetne sankcije koje su nam, bez razloga, iz čista mira, nametnute 1996...
A kad porastu đaci-prvaci i postanu punopravni pretplatnici RTS-a, svetlim pogledom zagledani u budućnost - mogu da čestitaju sebi da su još jednom trijumfovali, oćutali, otrpeli, progutali, ponizno zagledani u pločnik, kako su ih u školi učili.
Recimo, juče: najbolje bi bilo, poručuje srpska Vlada, da se đaci-prvaci i njihovi ponosni roditelji greju na čvrsta goriva. Zar je, bre, Lukoviću, neki veliki problem u soliteru instalirati šporet na krek? Stolicom lepo razbiješ prozor, izbaciš napolje čunak (hrvatski: metalna cev kroz koju prolazi srpski dimni signal), u spavaću sobu uredno poslažeš osamdeset kubnih metara sveže zaklanih četinara; u kadu, u kupatilu, iskipuješ devet tona mrkog tuzlanskog; po dnevnoj sobi nehotice razbacaš iscepkane delove nameštaja - nakriviš pionirsku kapu i stvarno možeš da se uhvatiš za kikija dok Hej, Sloveni nježno njišu palme! Zar je, bre, Lukoviću, neki veliki problem da na svojim snažnim muškim rukama, na dvanaesti sprat (lift ne radi na čvrsta goriva) izneseš pišljivih milion kilograma, šta zna đak-prvak šta je pola tone?

KURTONSKA POSJETA

Recimo, danas: patriotizam je, čitam u "Politici", izdržati ovu zimu, biće malo struje ali neće biti nimalo novih izbora; patriotizam je da sedim u mraku, da ne diram spolovilo, da se radujem što će za par decenija stići proleće, ojužiti, možda dune i topli beogradski maestral, menja se klima - dobro je, čuo sam sinoć u sedmom "Dnevniku", ima nade za đake-prvake koji će, ako baš ustreba, u nedostatku uglja završiti u školskoj peći, žrtvujući se kolektivno za svoje retko preživele drugove.
Ne čujem dobro, rekao bi 1989. godine čika-Slobo! Šta kažete, drugovi Hrvati: promene? Čemu promene? Zar ne vidite kako nam je lepo: parkovi puni drveća koji čekaju da budu očerupani, ona fina progresivna inflacija koja vas uvijek, iz sata u čas, prijatno iznenadi, sankcije koje omogućuju nogometašima Partizana da budu domaćini u srpskoj Holandiji, tko to kaže tko to laže da nas ne posećuju predsednici iz inozemstva, zar striko Poplašen ovog tjedna već nije dolazio tri puta u kurtoazno-kurtonsku posetu Našem Omiljenom Prezervativu...
Ah, da! Deca. Najlepša su kad porastu i kad su ženskog roda! I kad mi e-mailom (xz99@infosky.net) pišu o svojim erotskim, đačkim iskustvima!