Make your own free website on Tripod.com

INTERVJU

Nj.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA

A L E K S A N D R A

za Crnogorsku etnicku zajednicu Australije

(juli 2000)

 

Pitanje br. 1: Vasa nedavna posjeta Crnoj Gori prosla je bez publiciteta u sredstvima javnog informisanja. Svjesni cinjenice da svako putovanje i vrijeme brizljivo planirate, mozete li nam reci pravi razlog ove Vase posjete?

NJ.K.V.:            Oduvek mi je bila zelja da posetim Crnu Goru i to je bilo planirano odavno.  Ostvareno je tek prosle godine, nazalost u vreme teskih stradanja posle intervencije NATO-pakta. Crna Gora je zemlja mojih predaka prema kojoj gajim vrlo jaka osecanja, mnogi ljudi meni bliski odatle su rodom ili poreklom. Domacini su mi bili Njegova ekselencija Predsednik Djukanovic, Njegovo Visokopreosvestenstvo mitropolit Amfilohije i Njegovo Preosvestenstvo episkop Joanikije i ja veoma cenim gostoprimstvo koje su mi ukazali. Susret sa narodom na Vidovdan u manastiru Podlastva bio je bratski srdacan i dirljiv. Gde god sam boravio bio sam vrlo toplo primljen. Sto se tice javnog informisanja i publiciteta datog mom boravka u zemlji mojih dedova, zasto to pitanje ne postavite tamosnjim medijima. Ali ono sto je vazno je to da smo moja supruga i ja bili presrecni sto smo u Crnoj Gori.

 

Pitanje br. 2. Procitali smo nedavno Vasu izjavu kojom trazite od srpskog naroda da oprosti Vasem djedu Nj. V. Kralju Aleksandru zabludu i lose djelo stvaranja Jugoslavije i ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima. Molimo Vas kazite nam u cemu se sastoji greska i lose djelo kralja Akeksandra te, daleke, 1918. godine.

NJ.K.V.:            To ocigledno nije bila moja izjava. Vase pitanje se odnosi na izjavu moga rodjaka, Nj.K.V. kneza Aleksandra, koji zivi u Parizu.  On je sin kneza Pavla.   Jasno, ja ne delim njegove poglede o tome.

 

Pitanje br. 3: Da li mislite da ima osnova da zatrazite i od crnogorskog naroda da oprosti kralju Aleksandru nacin ujedinjenja Srbije i Crne Gore 1918 i potpunu likvidaciju visevjekovne nezavisne crnogorske drzave i svih njenih institucija. Nepobitna je istorijska istina da je organizovani oruzani otpor takvom ujedinjenju trajao u Crnoj Gori od Badnje veceri (6 januara) 1919 do kraja 1924 godine i da je kralj Aleksandar ostavio svoje ujake i tetke, rodjenu bracu i sestre njegove majke, da se svi, izuzev kraljice Jelene, potucaju u nemastini po Evropi. Oduzeo je imovinu svojim djedu i babi, kralju Nikoli i kraljici Mileni, zabranio im povratak u domovinu i ostavio ih da umru u tudjini - u bijedi. Bicemo Vam mnogo zahvalni ako nam iznesete Vasa vidjenje o potrebi oprosta za dogadjaje u Crnoj Gori 1918/19 godine.

NJ.K.V.:            Ujedinjenje sa Srbijom je bila vekovna teznja Crne Gore.  To je bila zelja kralja Nikole.  Pominjete nemastinu.  Znate li sta je od imovine za sobom ostavio kralj Petar I? Sta je to od tudje imovine prisvojio kralj Aleksandar?  On je i Njegosevu kapelu na Lovcenu obnovio od svog novca.  Pretpostavljam da se vase pitanje u stvari odnosi na odluku Podgoricke skupstine kojom je kralj Nikola lisen prestola i imovine. O oduzimanju bilo cije imovine, pa i one moga pretka kralja Nikole, mogao bih reci samo jedno: ne verujem u bilo cije pravo ili pravdu da neciju legalno stecenu imovinu uslovljava njegovom politickom sudbinom.
Zapazam da ste pomenuli “nacin ujedinjenja Srbije i Crne Gore”. Ujedinjenje je obavljeno, kao sto vam je poznato, na osnovu odluke Podgoricke skupstine. Nemam nikakvog razloga da verujem da su oni koji su je osporavali imali vece pravo na istoriju i sudbinu Crne Gore od onih koji su tu Skupstinu pozdravili i na njoj ucestvovali, ali veoma zalim sto je ikada bilo kakav postupak, razlog ili motiv mogao da se iskoristi da se unutar naroda stvori zla krv i omraza.

 

Pitanje br. 4: Da li Vam je poznato da je Vas djed, kralj Aleksandar, posjetio svoje rodno Cetinje prvi put poslije 15 godina tek 1925. godine. Za tu priliku je Radovan Becirovic otpjevao uz gusle pjesmu posvecenu njegovom dolasku.
Na stihove:

"Na zelenom polju Obilica
stoji sv'jetla kuca Petrovica
dje se nekad kraljevi kupise
iako nikada nece vise"….

Pobjednik sa Kumanova i Kajmakcalana gorko je zaplakao pred velikom masom naroda.
Da li smatrate da je kralj Aleksandar osjetio grizu savjesti zbog ucinjene nepravde Crnoj Gori i Kraljevoj viteskoj ujcevini - dinastiji Petrovica-Njegosa?

NJ.K.V.:            Ne mislim da je kralj Aleksandar licno ucinio nepravdu bilo kome osim samom sebi. Lepi su i setni stihovi Becirovica, i Kralj je mogao pustiti suzu od srca.  Kralj Aleksandar je bio rodom Cetinjanin, Petrovic-Njegos po majci Zorki.  Podsecam vas da je Kralj Aleksandar Crnu Goru ucinio najprostranijom onda kada je usvojio Banovinu Zetsku sa sedistem na Cetinju.

 

Pitanje br. 5: Iz Vasih Intervjua i Saopstenja da se zapaziti dvostruki prilaz pojmu Crnogorac. Naime, ondje gdje ne bi bilo dobro prihvaceno negiranje Crnogoraca kao naroda i posebne nacije Vi govorite o "… u interesu jugoslovenskog, a pod tim podrazumevam srpskog i crnogorskog naroda…" ili dajete uopstene ocjene o narodu Jugoslavije i nabrajate Srbiju, Crnu Goru… Republiku Srpsku. Kada dajete Intervju nekom cisto srpskom listu tada Crna Gora ulazi u sastav srpskih zemalja.. " Moja zelja bi bila da Kruna ujedini sve srpske zemlje – Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku.." Da li smatrate da postoji crnogorska nacija i crnogorski narod uz molbu da obrazlozite Vas odgovor bio on pozitivan ili negativan ?

NJ.K.V.:            Bojim se da je vase pitanje sroceno tako da podrazumeva izvesnu zlonamernost sa moje strane.  Niste morali stati kod Crnogoraca kada ste postavljali pitanje, jer ste mogli mozda pitati i zasto Srbe iz Krajine zovem Srbima, i otkuda Srbi u Bosni i Hercegovini, i sme li uopste biti Srba izvan granica Republike Srbije. Za odgovor na vase pitanje najbolje bi bilo da se obavestite sta je o tome mislio moj dragi predak kralj Nikola; moje se misljenje bitno ne razlikuje od njegovog, ali se bitno razlikuje od misljenja Josipa Broza.

 

Pitanje br. 6: U jednom od intervjua izjavili ste da ste se srijetali sa naslednikom slavne kuce Petrovica - Nikolom Petrovicem Njegosem, kojega, uzgred receno cijenite kao umjetnika…, i da smatrate kako bi on trebalo da se vrati i zivi u Crnoj Gori. ( Cudi da ga ne oslovljavate sa titulom na koju ima, isto kao i Vi, puno pravo). Da li ste racunali na buducu kraljevinu Crnu Goru i njega kao kralja ili kao obicnog gradjanina u Vasoj kraljevini?

NJ.K.V.:            Moj rodjak, Njegovo Kraljevsko Visocanstvo princ Nikola Petrovic-Njegos, rodjen je sa svojim titulama i dostojanstvom, kao sto sam i ja sa svojim. Niti sam mu ja dodelio titulu Princa ili dostojanstvo Kraljevskog Visocanstva niti mu ih ja osporavam; to od mene ne zavisi. Ja sam nosilac ustavno-pravnog kontinuiteta i Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, a definiciju drzave i uloge vladaoca, clana vladarskog doma i gradjanina odredjuju Ustav i volja svih gradjana s pravom glasa.

 

Pitanje br.7: Jedno hipoteticno pitanje - ako bi postali Kralj da li bi Crnogorskoj crkvi vratili autokefalnost koju joj je ukinuo vas predak Kralj Aleksandar dekretom 1920-te godine.

NJ.K.V.:            Moj deda nije ukinuo autokefalnost crnogorskoj Crkvi. Crkvenu autokefalnost ne dodeljuje niti ukida kralj, niti je ustanovljava ili ponistava zemaljski ustav. O tome koja je pravoslavna crkva autokefalna presudjuju crkveni kanoni, a autokefalnost daruje majka-crkva. Autokefalnost crkve se ne moze ‘podrazumevati’. Nije na drzavi da jednu istorijsku crkvu bilo priznaje ili osporava. To je pitanje u potpunosti u crkvenoj nadleznosti, i pomesne pravoslavne crkve su o tome vec dale svoj sud.

 

Pitanje br 8: Mozete li nam iskazati Vase misljenje o sukobu CPC i SPC?

NJ.K.V.:            Ne postoji takav sukob unutar crkve, jer jedna od strana u tom takozvanom “sukobu” postoji samo u evidenciji policije i to je taktika rezima, a ne i u telu pravoslavne crkve. Sutra ce se mozda, po istom osnovu i na isti nacin, kod policije registrovati i neka druga "pravoslavna crkva" u Crnoj Gori. Uostalom, u Portoriku je registrovana "vizantijska pravoslavna crkva", takodje u lokalnoj administrativnoj instituciji.

 

Pitanje br.9: Da li mislite da je teznja Crne Gore za samostalnoscu logicna obzirom na vjekovnu borbu i slobodarski duh crnogorskog naroda?

NJ.K.V.:            Vekovna borba i slobodarski duh nisu svojstveni samo Crnoj Gori. Zar bi iz ovog pitanja valjalo zakljuciti kako se niko drugi nije borio, ili da je svima van Crne Gore slobodarski duh bio stran? Ne valja nesto sto je tako neosporno kao sto su duh i cojstvo Crnogoraca kompromitovati stavljanjem u pogresan kontekst.

 

Pitanje br.10: Imajuci u vidu cinjenicu da se na zadnjem popisu stanovnistva 1991 godine 66% stanovnistva u nacionalnom smislu izjasnilo Crnogorcima a samo 9 % Srbima - ne mislite li da insistiranje na tezi da je Crna Gora srpska drzava nema uporista?

NJ.K.V.:            Zar vam nije neobicno da se uopste moglo postaviti pitanje o nacionalnoj pripadnosti na takav, iskljuciv nacin? Ne znam kakav bi bio odgovor da je pitanje bilo formulisano, na primer, “da li niste Srbin?”, ili “da li ste Crnogorac koji nije Srbin?”, ili “da li ste bilo sta sto nije Srbin?”, ili "da li ste i Crnogorac i Srbin?". Ne znam ni kakvi bi statisticki rezultati bili da je u Srbiji trazeno da se stanovnici izjasne “da li ste Sumadinac?”, ili “da li ste Vojvodjanin?” ili "da li ste Valjevac?". Prema tome, sve zavisi sta onaj koji pitanja formulise, obradjuje i tumaci zeli da mu odgovor pokaze.
Ako je pak tacno da svi oni koju su se izjasnili kao Crnogorci veruju da se time podrazumeva da su oni nesto sasvim razlicito od Srba, nesto sto nikada nije bilo isto, nesto sto nikakve veze sa Srbima nema, onda se – naravno – postavlja pitanje gde li su nestali svi oni za koje su i Sveti Petar Cetinjski, i vladika Rade, i kralj Nikola, verovali i znali sta su, a od kojih je u Crnoj Gori ostalo posle svega jedva tih 9% koje navodite. Kakav li se to pogrom dogodio? Jesu li izumrli? Mozda su svi sada u Srbiji?
Ne znam ni sta bi bilo ako bi se na nekom hipoteticnom buducem referendumu pokazalo da u Srbiji ima vise Crnogoraca nego u Crnoj Gori; da li bi njima zato sto ne zive u Crnoj Gori trebalo da bude uskraceno pravo da se pitaju i o Srbiji i o Crnoj Gori? Ne znam ni otkuda to da vec vekovima katolicki Primas srpski stoluje u Baru? Mozda ni katolicka crkva nije znala ko to zivi podno Lovcena?
Ako vas zanima sta ja mislim o onima koji tvrde da to sto se osecaju Crnogorcima znaci da nisu i ne mogu biti i Srbi, onda vam odgovaram da je to njihovo pravo, i to im pravo ne osporavam ni ja niti iko ko je zdravog razuma; ali oni ne mogu za uzvrat zahtevati da zbog postovanja njihovog stava nemam prava na sopstveni stav o tome sta su i ko su Srbi, i sta su i ko su Crnogorci. Ako neko zeli da bude nesto drugo od onoga sto su mu bili preci, neka bude, ali mu to ne daje za pravo niti da prepravlja istoriju po svome ukusu, niti da druge tera da njegovu volju prihvate kao obavezujucu po sebe.

 

Pitanje br.11: Ako se Crna Gora referendumom izjasni za samostalnost,kako Srbija treba da se postavi prema tome?

NJ.K.V.:            Zanimljivo pitanje. Dakle, referendum bi – ako bi sledili logiku demokratije – valjalo da obuhvati oba gledista, znaci i misljenje Crne Gore i misljenje Srbije. I kada se rastavlja brak pitaju se oba supruznika, ne samo jedan, postoji li saglasnost oko toga. Ako ne postoji, ne odlucuje volja jednog vec arbitrira neko treci, a onda kakva god bila presuda ona podrazumeva nasilje nad jednom stranom. Do sada smo videli kako su izgledale stvari sa referendumima na prostorima stare Jugoslavije: ko god je raspisao referendum, dobio je rezultat koji je planirao da dobije!  Referendumi a takodje i izbori su izlozeni uticaju kontrolisanih medija i mogli bi samo da dobiju od slobodnih medija. Ja sam za demokratski princip odlucivanja o svemu, pa i o najtezim i najslozenijim pitanjima, jer u tome vidim najmanje zlo od svih drugih mogucih pristupa. Ali kazem i ponavljam da sam apsolutno protiv toga da se nezadovoljstvo jednom vlascu, cija god bila, koristi kako bi se unistilo nesto sto se po zelji naroda vekovima gradilo.
Kada vlast ne valja, a to je slucaj sa beogradskim rezimom, treba upregnuti sve snage da se vlast promeni, a ne rusiti drzavu, i ne rusiti ono sto je stvarano generacijama.

 

Pitanje br.12: Vi imate mogucnosti da objektivno pratite i sagledate situaciju u Srbiji.Da li prihvatate tvrdnje koje se cesto cuju da ustvari Srbija ima vladu koju i zasluzuje i kako vidite njenu buducnost?

NJ.K.V.:            Ni slucajno! Koji je to narod zasluzio takvu vlast? Za kakve zlocine? Da li se ta vlast sama nasla tu gde jeste, da li su svi oni koji su je tu doveli, ucvrstili i odrzali, mozda bili negde na sluzbenom putu proteklih deset godina? Da li je sadasnja vlada Srbije mozda nezavisna od onoga koji vlada Jugoslavijom, i da li je taj na svoje mesto dosao apstinencijom ili suprotstavljanjem Crne Gore? Mnogo je oceva ove nesrece, a jos je vise onih koji bi rado da svoja ceda utrape samo Srbima, a narocito Srbima u Srbiji. Bas zato sto imam mogucnost da stvari posmatram objektivno ne znam da li su mi antipaticniji oni koji vladaju zlocinom, ili oni koji iz sopstvenog licemerstva ili kukavicluka nastoje da jedan narod nagrde i uprljaju sto vise i sto strasnije kako bi sami sebi delovali sto svetlije i cestitije. Ako takvo ponasanje osudjujem kada su u pitanju gresi Srba prema drugima, zasto ga ne bih osudjivao kada su zrtve takvog ponasanja Srbi?

 

Pitanje br.13: Vas otac, Nj. V. blagopocivsi kralj Petar II, potpisao je septembra 1944 godine ukaz - naredjenje vojnicima Kraljevske vojske u otadzbini da predju u partizane pod komandu marsala Tita. Time je otvorio stvarni i legalni put komunistickoj vladavini u Jugoslaviji, gubitku vlastite krune i ukidanju monarhije. Bez obzira na pritiske od strarne saveznika i na kraljevu mladost, to je ipak bio samoubilacki cin, bar sto se krune i monarhije tice. Koje je vase vidjenje ovih dogadjaja?

NJ.K.V.:            Moj otac je pokusao tim cinom da olaksa stradanja izazvana ratom, ali nije uspeo, i to mu neki ne mogu oprostiti cak ni posle gotovo pola veka, ni tri decenije posle njegove smrti. Bilo bi bolje da moj otac nije nikada izdao to naredjenje. On je postupio tako kako je postupio, pritisnut i od strane saveznika i od strane sopstvene vlade. Medjutim, komunisticka vladavina je vec bila obezbedjena tog septembra 1944. godine, a njen temelj je bio bratoubilastvo koje je haralo jos od leta 1941. i interesi velikih sila. Moj otac je pokusao tim cinom da utice da se ratno stradanje ne pretvori u stradanje iz principa i na osnovu plana.

Pitanje br.14: U vise navrata pratimo negativne reakcije Srba iz Engleske koji tvrde da ste se odaljili od svoga naroda. Navodno, nijeste se dovoljno energicno suprotstavili napadima NATO alijanse na Srbiju i izbjegavali ste ici na javne proteste, a sve to, kako pretpostavljaju, po savjetu Krunskog savjeta. Koliko ima istine u svemu tome?

NJ.K.V.:            To tvrdjenje je neosnovano i to je laz.  Bio sam jedan od prvih koji su osudili kriminalno bombardovanje od strane zemalja NATO pakta i licno sam protestovao kod zapadnih lidera i clanova parlamenta.  Moj stav protiv bombardovanja je vrlo jasno i cvrsto dokumentovan.  Tragedija je sto je rezim zeleo da bude bombardovan i sto nije mario za narod.  U sustini je bombardovanje bilo poklon rezimu i produzetak zivota.  Sto se Krunskog saveta tice, u njemu sede casni ljudi. Nisam imao razloga do sada da se pozalim na njihove savete.  Oni koji kritikuju nisu u pravu i samo dokazuju da su napunjeni predrasudama i uticajem propagandne masine rezima.

 

Pitanje br.15: Da li poslije posljednje Sent Andrejske skupstine na kojoj ste imali zapazenu ulogu i ucesce, ocekujete ujedinjenje srpske opozicije i sledstveno tome skori pad rezima Milosevica. ? Smeta li Vam sto su mnogi rukovodioci danasnje srbijanske opozicije vrlo dugo slijedili Milosevica i ucestvovali u pogubnom projektu stvaranja Velike Srbije?

NJ.K.V.:            Nadam se da je Sentandrejski sabor zaista bio prekretnica. Mozete i sami zapaziti da su na politickoj sceni Srbije upadljive promene, i da je neuporedivo vise zajednistva medju strankama demokratske opozicije nego sto ga je ranije bilo. Pominjete kako su mnogi rukovodioci danasnje srbijanske opozicije sledili Milosevica u projektu stvaranja Velike Srbije. Pre svega ne verujem da je bas veliki broj ljudi uopste svestan necega sto se tako olako naziva Velikom Srbijom. Kako se moglo cuti, i kako se jos uvek cuje, prava mera za Srbiju kakvu bi neki od njenih danasnjih suseda voleli da vide je nikakva Srbija! U najboljem slucaju, to je Srbija bez Kosova i Metohije, tri najjuznije opstine, Raske oblasti i Vojvodine. Sve preko toga im se cini kao Velika Srbija. No ne mislim da je to najveci problem, jer takve vrste mahnitosti i moralnog slepila niko nije postedjen.
Zar nije moguce da sutra neko proglasi da postoji pitanje "Velike Crne Gore" i da otvori (nepostojeci) problem Plava i Gusinja, ili Ulcinja, ili Herceg-Novog, ili Kotora, ili Bijelog Polja? Problem je kada se tendenciozno vlast i samovolja jednog coveka, potpuno lisenog bilo kakvog nacionalnog osecanja, pripisuje urodjenoj agresivnosti jednog citavog naroda. Tako smo vikom o Velikoj Srbiji dosli sasvim blizu stvaranju Velike Albanije. I to sada, nekim cudom, kao da nikoga ne brine!

 

Pitanje br.16: Vas pobornik i prijatelj , poznati aktivista za Vase vracanje na prijestol Srbije i Crne Gore, pjesnik Matija Beckovic, redovno je dugi niz godina primao nagrade i priznaja od komunistickih vlasti ukljucujuci i Milosevica, koji je sada optuzen za ratni zlocin. Da li ovaj dvostruki kolosjek smeta razvoju Pokreta za uspostavljanje Monarhije ?

NJ.K.V.:            Matija Beckovic je primao nagrade za svoj knjizevni opus koji je bio i ostao potpuno nesporan, a ne za svoje politicko delovanje. Sta mislite, koliko je onih koji se danas pozivaju na to da je Beckovic primao knjizevne nagrade od komunista i od Milosevica, bilo u toj istoj partiji koja je Beckovica nagradjivala? I koliko je njih svojim glasom i delom dovelo i odrzalo sistem koji je stvorio Milosevica i njemu slicne? Jer, Milosevic je sistem, ne slucajnost. Zato i govorim da se mora promeniti sistem, inace ce biti novih Milosevica, i ne obavezno samo u Srbiji. Bez promene sistema nas ce i dalje demokratiji poucavati nepokajani bivsi sekretari komiteta komunisticke partije, ka slobodi voditi neprikriveni staljinisti, a privredom upravljati ovejani kriminalci.

 

Pitanje br.17: Septembra 1999.godine izjavili ste novinaru g.Aleksandru Popovicu, izmedju ostalog i… " Moramo se vratiti nasem lepom imenu SRBIJA". Da li biste nam mogli precizirati granice monarhije za koju se zalazete i koji je to naziv koji bi zadovoljio sve njene narode? Da li bi vasa drzava ukljucivala i Crnu Goru? Ako da - po kom osnovu?

NJ.K.V.:            Zasto bih ja definisao granice? Granice su stvar drzavne politike i interesa. Zar cu ja udarati kocice po medjama? Kada imate demokratsku drzavu i demokratske institucije, onda narod odlucuje i kako ce se zvati drzava u kojoj zivi, i gde ce joj biti granice (ali tu vec moraju pitati i susedi). Zasto bih bezao od imena Srbija? Za mene ime Crna Gora predstavlja simbol ponosa i porodicne istorije. Ponosan sam i na Crnu Goru i na Brda, i na Staru Hercegovinu, i na Primorje, pa nema razloga da se drugacije osecam i kada je Srbija u pitanju.

 

Pitanje br.18: I na kraju jedno cisto dinasticko pitanje. Crnogorska dinastija Petrovica - Njegos vladala je nezavisnom i slobodnom Crnom Gorom 223 godine i time postigla neuporedivo duzi vladarski staz od bilo koje slavenske vladajuce kuce, izuzev Romanovih u Rusiji. Vladari iz kuce Petrovica dali su jednog svetitelja, tri poznata knjizevnika i pjesnika, jednog istoricara i sedam poznatih i uspjesnih vojskovodja u borbi protiv nasih neprijatelja sa cime se tesko moze pohvaliti bilo koja dinastija u Evropi.
Pod pretpostavkom da Crnogorce smatrate Srbima - molimo Vas da nam objasnite koji su to razlozi zbog kojih i jedan naslednik crnogorske kraljevske krune ne bi mogao da sjedne na, kako zagovarate, svesrpski presto?

NJ.K.V.:            Nikakvi. Ja i jesam potomak i Petrovica-Njegosa, i Karadjordjevica, i Nemanjica, i Kotromanica, i Samuila, i to ne samo u prenosnom ili alegoricnom smislu, vec krvno. Popis mojih predaka koji su bili vladari ili svetitelji cini omanju knjigu. Ako pak aludirate na promenu Dinastije, ja – naravno – nisam za to, ali nisam jedini koji bi o tome valjalo da se pita.